by Kada sam prošle godine sumirao utiske iz naše izletničke sezone koju smo proveli na raznim ‘’vodenim’’ destinacijama u Vojvodini, ploveći našim malim čamcem, opisane OVDE, pomislio sam da će se teško ponoviti ta količina lepih i sadržajnih avantura.
Zaista je teško bilo očekivati da će se s(p)retan spoj svih, neophodnih kockica (lepo vreme, slobodni termini, neistražene destinacije…) tog ‘’lutajućeg mozaika’’ ponoviti u tom obimu.
I, sada dok oktobarska kiša ‘’dobuje u ritmu tam-tama’’ osvrt na prethodne mesece ‘’prohujale sa vihorom’’ mi govori da ipak možemo biti sasvim zadovoljni doživljenim ovog proleća i leta.
Naš gumeni čamac sa električnim motorom ipak ima ograničen pristup plovnim putevima, pa je sve teže pronaći neku ‘’vodu’’ gde ranije nismo bili, no uprkos tome ukupno vreme provedeno u prirodi na rekama, jezerima i barama Vojvodine, sa plovidbom ili bez, sasvim je zadovoljavajuće.
Iz godine u godinu leta su ovde sve vrelija i duža, pa će u budućnosti i potreba za nekom osvežavajućom prirodnom destinacijom u neposrednom okruženju, biti sve veća.
U tom smislu, možda nekome naš ovogodišnji itinerer bude neka vrsta inspiracije i motivacije…
Da ne bih poštovanog čitaoca previše smorio, podelio sam priču na dva dela, prolećni i letnji, mada je u današnje vreme pojam godišnjih doba postao relativan.
Jezera Dobrodol i Međeš
Izletničko – plovidbenu sezonu otvorili smo prvih dana proleća odnosno poslednjih dana marta.
Podatak da smo već tada bili u kratkim rukavima pokazao se kao svojevrsna najava nadolazeće, višemesečne vreline.
Jezero Dobrodol nalazi se u blizini sremačkog sela Šatrinci koje svojim usporenim ritmom, starim kućama, guskama koje nestašno jure šorom asocira na Vojvodinu kakva je nekad bila.
Položaj sela je idealan, mimo glavnih i zagužvanih saobraćajnih pravaca, a u blizini Fruške gore i, čak dva, jezera.
Jezero Međeš ili Šatrinačko jezero kako ga češće zovu, jedno je od destinacija koje smo baš često pohodili – kupanje, pecanje i vožnja čamcem – ‘’tri u jedan’’, što bi se žargonski reklo.
Žalim za vremenima pre pandemje kada je okolina jezera bila znatno uređenija i kada je radio ugostiteljski objekat sa pristupačnom ponudom.
Ovaj put samo smo navratili u kratku ‘’inspekciju’’, probali kako ide pecanje, pomazili simpatičnog kucu i nastavili dalje.
Selo Dobrodol je najmanje u iriškoj opštini i nalazi se na 4 km od Šatrinaca, a na 15 km od samog Iriga, pa je do njega, ukoliko dolazite iz pravca Novog Sada, moguće doći putem preko Iriškog venca, no pravac preko Sremskih Karlovaca, Velike Remete i Krušedola je nekoliko kilometara kraći i, meni lično, draži i lepši.
Milsim da nije bilo dolaska u ove krajeve, a da nismo zastali na kratki ‘’photo session’’ – pitoreskni predeli sremske ravnice podno Fruške gore prosto ‘’traže’’ da im svaki detalj bude fotografisan.
Zajedničko u opisu svih akumulacionih jezera Fruške gore je da su nastala sedamdesetih godina iz razloga navodnjavanja i zaštite od bujica te da su bogate različitim vrstama ribe, tako da sve to važi i za jezero Dobrodol.
Tog dana sa pecanjem nije bilo preterane sreće, samo neka ‘’sića’’.
Jezero se nalazi na oko 500 metara od sela, ukupna površina mu je oko 45 hektara, a najveća dubina 6 metara.
Posmatrano iz vazduha, izgledom podseća na slovo Y.
Prilaz jezeru za naš natovereni Golf je sasvim solidan i to na delu kod brane, dakle na samom početku uz objekat ribolovačkog udruženja (nikad nikog tamo nismo videli…), mada su prilazi celom njegovom dužinom sa istočne strane prihvatljivi po čemu spada među najpristupačnije u i oko Fruške gore.
Pecaroši i poneki ‘’divlji’’ kamper su većinski raspoređeni sa te strane jezera, dok je sa suprotne pojas gustog rastinja, pa je prilaz teži.
Uglavnom, prijatna plovidba i beskrajno uživanje u probuđenoj prirodi nakon nekoliko depresivno – tmurnih, više jesenjih nego zimskih, meseci.
Posetu jezeru možete kombinovati sa pomenutim Šatrinačkim, a nedaleko su manastiri Grgetek, Krušedol, Velika Remeta, pa i sami Sremski Karlovci.
Mi smo kratak predah napravili u našem omiljenom ugostiteljskom objektu u tim krajevima – restoranu ‘’Krušedolka’’ koji ima fantastičnu terasu na brežuljku iznad manastira Krušedol.
Tri najzapadnija fruškogorska jezera Bruje i Moharač kod Erdevika i Sot kod istoimenog sela, pripadaju opštini Šid, a nama su tokom godina baš prirasla srcu i ne prođe niti jedno proleće ili leto da ih barem jednom ne posetimo uprkos solidnoj udaljenosti od Novog Sada.
Jezera, zajedno sa drugim zanimljivim sadržajima u opštini čine ovu destinaciju idealnu da se u njoj provede čitav vikend, a o detaljima možete čitati u ovom blogu:
Prošle godine smo našu barku provozali po Moharaču i Sotu, tako da je za ovo proleće ostalo Bruje.
Ovo jezero nalazi se 5 km severno od Erdevika, na putu koji vodi ka Ljubi tj graničnom prelazu sa Hrvatskom.
Od Novog Sada je udaljeno 60 km, a od nekoliko opcija za dolazak mi najčešće biramo onu preko Beočina, Čerevića, Neština i Iloka.
Ova varijanta jeste najkomplikovanija zbog prelaženja granica, ali je najbliža i nekako najzanimljivija.
Obzirom da nam je program bio prilično jednostavan za taj dan – pecanje, vožnja čamcem i ‘’roštiljanje’’, imali smo vrmena za usputna zadržavanja, a prvo je bilo u Neštinu gde smo posetili Sremska kuću, mali ‘’muzej na otvorenom’’.
Za ovaj lokalitet već dugo znam, no nikada nije bilo vremena i volje da se malo skrene sa glavnog puta i pogleda ova originalna seoska kuća iz 1743. godine.
Osim vremena i volje veći je problem spoznaja da je zbog komplikovanog načina funkcionisanja institucije pod čijom nadležnošću je objekat – Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, unutrašnjost kuće gotovo nemoguće posetiti.
Morali smo da se zadovoljimo posmatranjem sa dvorišne strane.
‘’Kuća Savića’’ kako se originalno zvala proglašena je 2011. za spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Posebnost objekta je gonk – otvoreni hodnik sa ručno rezbarenim hrastovim stubovima.
U unutrašnjim prostorijama nalazi se autentični nameštaj i pokućstvo, a u dvorištu su izgrađene replike kuća iz Suseka i Čerevića.
Dvorac Principovac na brdašcu iznad Iloka takođe je jedno od naših tradicionalnih mesta za pauzu i uživanje u pogledu na fruškogorske vinograde, Dunav, bačku ravnicu…
Nekadašnji letnjikovac porodice Odescalchi iz XIX veka danas predstavlja pravi mali hedonistički raj za vinoljupce, golfere i sve druge koji znaju da uživaju.
No, da se mi posvetimo našem jezeru.
Bruje je dugačko jedan kilometar, dubina mu je dva, a širina 300 metara.
Pored Bešenovačkog i Borkovačkog najpopularnije je kupalište na fruškogorskim jezerima, a mi smo se u to uverili u ‘’korona’’ leto 2020. kada je gužva bila skoro pa nepodnošljiva.
Inače, u drugim delovima godine je idealno za sve aktivnosti, od pecanja preko planinarenja okolnim brežuljcima, vožnje bicklom, kampovanja, pa do degustacije vina u nekoj od obližnjih vinarija – ‘’Erdevik’’ , ‘’Trivanović’’, ‘’Imperator’’….
Posebnu zanimljivost predstavlja izvor Banja koji se još naziva i Rimsko kupatilo jer su se tu u neka pradavna vremena lečili rimski legionari ovdašnjom termomineralnom vodom.
Nalazi se sa severne strane jezera podno prvih fruškogorskih brežuljaka, a voda izvire sa svih strana (ima konstantnu temperaturu od 13C tokom cele godine) i formira potok od kog je i nastalo jezero Bruje.
Prilično vetrovit, tmuran i sparan dan nije nas previše omeo u našem ”redovnim aktivnostima”.
Pronašli smo idealno mesto za roštilj, uz samo jezero i u zavetrini vrba.
Sitan šljunak i bistra jezerska voda uz temperaturu preko 20C (radi se o 1.aprilu, pa se moglo naslutiti kakav će nas ”toplotni talas” pratiti preko 100 dana ove godien) prosto su mamili na kupanje, no ipak smo se zadovoljili samo sa plovidbom.
Nismo prošli baš slavno jer se ispostavilo da je ovde običaj kod lokalnih ribolovaca širenje, nama teško uočljivih, mreža praktično po celoj dužini obale sa zapadne strane i to duboko u širinu.
Postavljanje mreže u tom obimu i na taj način skoro sam siguran da nije dozvoljeno, a vožnja čamcem jeste, što mi je olakšalo rasparvu sa jednim besnim ribolvcem čiju smo mrežu na pola jezera pokidali elisom našeg motora.
Kako bilo da bilo i Bruje smo ‘’overili’’ našom malom barkom i zaokružili još jedan izletnički dan za pamćenje.
Jezero Kraljevac
Već godinama je selo Deliblato, na jugu Banta, naša turističko – ugostetljsko – izletnička oaza, pre svega zahvaljujući mom drugaru Petru Peci Stamenoviću, vlasniku objekta ‘’Deliblatska čarda’’ i najakativnijem turističkom radniku u Vojvodini.
Deliblato ima fantastičan geografski položaj, smešteno je uz čak dva specijalna rezervata prirode – Kraljevac i Delibaltsku peščaru i predstavlja idealnu polaznu tačku za istraživanje i upoznavanje sa ovim zanimljivim i lepim krajevima.
Više o svemu tome pisao sam OVDE.
Specijalni rezervat prirode Kraljevac u u čijem središtu je istoimeno jezero relativno je nepoznat široj javnosti i svako ko ga prvi put poseti se oduševi.
Rezervatom upravlja Udruženje sportskih ribolovaca ‘’Deliblatsko jezero’’ iz Deliblata, a u njihovom objektu na obali jezera, organizuju se različite radionice za đake, studente i istraživače.
Glavna zanimljivost SRP Kraljevac su plutajuća ostrva koje jaki vetrovi (čuvena južnobanatska košava) konstantno pomeraju i time čine pejsaž rezervata, uvek drugačijim.
U našim ranijim dolascima najuspešniji ribolov imali smo iz čamca i to upravo vezujući se za neko od pomenutih plutajućih ostrva.
Ovog proleća nije bilo previše vremena za aktivnosti na jezeru jer je povod našeg dolaska bio skroz drugačiji – manifestacija ‘’Dan mladosti’’ koje već nekoliko godina organizuje udruženje građana ‘’Jugonostalgija’’ u obližnjem Bavaništu.
Koga interesuje kako je bilo, detaljan izveštaj može pročitati OVDE.
Biserno ostrvo (Bačko Gradište – Stra Tisa)
Mrtva Tisa ili Stara Tisa nakon što je decenijama bila jedna od najpopularnijih ‘’vikendaških’’ destinacija u Vojvodini, u poslednje vreme doživljava širi turistički procvat, te je pohode ljudi i iz šireg okruženja.
Ova konstatacja posebno važi za deo oko Čuruga, a zahvaljujući našoj drugarici koja na tom potezu ima svoju kućicu, i mi smo redovni gosti svakog leta barem na jedan dan.
Prošlog leta smo se i prvi put provozali čamcem po Staroj Tisi i to u delu koji se nalazi na samom kraju njenog južnog kraka.
Ove godine smo debitovali na drugom delu ovog parka prirode, preciznije na Bisernom ostrvu nasuprot Bačkog Gradišta.
Biserno ostrvo predstavlja prostor koji se nalazi između reke Tise i njenog straog korita koje danas zovemo Stara Tisa.
Austroguraska monarhija je polovinom XVIII veka u svrhu utvrđivanja obala i rešavanja tokova reka prosekla novo korito u dužini od osam kilometara kod Novog Bečeja čime je skrenut dotadašnji tok Tise.
Na tom prostoru nastala je mrtvaja koja se kasnijim isušivanjem pretvorila u plodno zemljište, koja će, upravo zbog toga, biti ‘’okićena’’ šarmantnim nazivom ‘’Biserno ostrvo’’.
U početku je ovo mesto bilo poznato kao popularna lovačka destinacija, koju su posećivali lovci i iz udaljenih krajeva.
Za popularizaciju Bisernog ostrva kao zanimljive destinacije najviše je zaslužan grof Gedeon Rohanci koji je ovde sagradio dvorac krajem XIX veka, čija oronula zgrada je, nažalost, još jedno od ‘’zaštićenih kulturnih dobara’’ u Vojvodini koje rapidno propada usled ‘’nerešenih imovinsko – pravnih odnosa’’.
Klasična, tužna, priča ovdašnjeg javašluka i nebrige.
No, ono po čemu je grof možda još poznatiji je vinova loza Muksat Krokan, autohtona vrsta doneta sa afričkog kontinenta.
Zbog svoje osetljivosti, nigde u Evropi se nije ‘’primila’’ osim baš na Bisernom ostrvu, pa su vina koja vode poreklo sa njega nadaleko poznata i priznata.
Iako se u suštini ne radi o pravom ostrvu, jedini pristojan put podrazumeva prelazak mosta i to na izlazu iz Bačkog Gradišta.
Postoji neki zemljani put koji vodi od predvodnice kod Novog Bečeja no pitanje je u kom je stanju.
Za konkretnu destinaciju izabrali smo prostor nekadašnjeg lovačkog doma, a današnjeg turističkog objekta u razvoju – Banat Terra.
Na oko 2 km severno od mosta, na samoj obali Stare Tise, na prostranom placu nalazi se ovaj objekat koji se može iznajmiti za raznorazna druženja i proslave.
Do njega se dolazi sasvim dobrim asfaltnim putem (delimično zemljanim poslednjih 200-300 metara), kroz klasičan vojvođanski pejsaž.
Postoji nekoliko soba na spratu u kojima se može prenoćiti, a u donjem delu je velika kuhinja i restoranska sala.
Prostor za roštilj uz nekoliko klupa i stolova u finoj hladovini, dobitna su kombinacija za dugotrajno uživanje.
Kao i svaki objekat na Staroj Tisi i ovaj ima sopstveni ponton, prostran i idealan za pecanje i kupanje.
Ovo nam je bilo i prvo ovogodišnje kupanje, temperatura vode, uprkos kalendarskom proleću, bila je i više nego prijatna.
Generalno, čini mi se da je od svih kupališnih voda u Vojvodini, ova u Staroj Tisi ubedljivo najtopilja i najugodnija za dugotrajno kupanje.
Plovidba nam je bila izuzetno prijatna i smislena – nismo se besciljno vrteli ukrug nego smo otplovili do pomenutog mosta uz koji se nalazi lepa, peščana plaža.
Solidno uređena, u prepodnevnim časovima slabije posećena, plaža u Bačkom Gradištu, odmah pored mosta, idealna za brčkanje i opuštanje.
Sve u svemu, ovo je bio jedan od najzanilmljivijih i najlepših izletničkih dana ovog proleća, a sama destinacija je za svaku preporuku.
Mi ćemo se sigurno vratiti, verovatno već dogodine.
Jegrička – Žabalj
O Jegrički, jednoj od najlepših vojvođanskih reka, svojvremeno sam pisao ovde:
Sada ću samo ponoviti da se radi o nekada najdužoj autohtonoj reci Vojvodine koja nema klasičan izvor i predstavlja sistem povezanih bara kroz koje voda otiče do svog ušća u reku Tisu.
Obzirom na tu činjenicu u terminologiji koja opisuju Jegričku, najčeće se koristi reč – vodotok.
Vodotok Jegrička se prostire na području južne Bačke, između Velikog bačkog kanala na severu u i Dunava na jugu, i protiče kroz 4 opštine (Bačka Palanka, Vrbas, Temerin i Žabalj).
Dužina sliva je oko 100 km, a širina oko 14,5 km.
Za park prirode proglašena je 2005. godine i od tada o njoj brine JP Vode Vojvodine.
Na Jegričkoj smo do sada uglavnom bili u blizini Temerina na putu koji vodi u pravcu Bačkog Gradišta.
Četiri kilometra od poslednje kuće u Temerinu je most preko Jegričke i u njegovoj neposrednoj blizini sa jedne strane rečice je Info centar Voda Vojvodine i polazna tačka za plovidbu katamarana, dok je sa druge strane, popoluarni ugostiteljski objekat ‘’Moja čarda’’.
Ovog (vrelog) proleća Jegričku smo doživeli na potpuno drugom kraju, u blizini njenog ušća u Tisu.
Na poziv starih drugara iz Turističke organizacije Žabalj imali smo čast i zadovoljstvo da učestvujemo u promotivnoj vožnji njihovog katamarana.
Ovaj se događaj odlično poklopio sa početkom našeg kamperskog putovanja u Rumuniju, tako da smo naš junski odmor započeli na Jegrički, a posle toga krenuli ka Temišvaru gde smo prenoćili da bi sutradan nastavili ka Transilvaniji.
Nisam ispratio da li je i u kojoj meri ova izletnička tura zaživela tokom leta.
Lepa je ideja, no veliko je pitanje koliko je ostvariva u praksi u smislu cena vs sadržaj.
Polazna tačka ove plovidbe bio je Salaš Bojanić koji se nalazi na samo 300 metara od puta Novi Sad – Zrenjnain, kod raskrsnice (ne glavne kod centra, nego 9 km dalje) na kojoj se skreće za Žabalj, u blizini Golf centra i čarde ‘’Debeli lad’’.
Nisam do sada nikada tamo bio i iskreno prvi put sam čuo za pomenuti salaš, pa mi je tim (prijatno) iznenađenje bilo veće.
Jako lepo uređen prostor uz samu Jegričku, pogodan za vikend izlete ili organizaciju nekih većih druženja i prolsva.
Na obali je ponton uz koga je privezan katamaran, a sa njega se može pecati i skakati u vodu.
Mi smo sve navedene aktivnosti ‘’konzumirali’’ i tako na najlepši mogući način započeli junski godišnji odmor.
Sama plovidba trajala je nekih pola sata bez definisanog cilja (to je tek trebalo da se utvrdi za uspostavljanje zvaničnog turističkog programa), što je bilo sasvim dovoljno za uživanje u lepoti kolorita prirode i sunčanom danu.
U ovom delu Jegrička je najšira i umnogome asocira na neko veliko jezero.
Nakon osvežavajućeg plivanja, kafice i ukusnih zalogajčića u hladu priobalne saletle, mi smo naš put u nove avanture i leto koje je i zvanično stizalo tih dana, nastavili, a koje smo vojvođanske vode tokom tih vrelih meseci još posetili čitaćete u narednom blogu.
