by Četvrtu godinu zaredom, prvi dani u godini bili su rezervisani za naše zimovanje u Francuskoj.
Detaljan izveštaj o tome kako smo se proveli i kako izgleda Val Cenis, koji je bio naša ovogodišnja „ski baza“, možete pročitati ovde:
U tom tekstu sam napomenuo da je zvaničan naziv aranžmana bio Ski Tour de France, koji je podrazumevao mogućnost da se za 50 evra dokupi paket izleta na dodatna četiri skijališta (La Norma, Val Fréjus, Aussois i Bonneval-sur-Arc).
Navedena skijališta, ravnomerno raspoređena duž doline Maurienne, zajedno sa Val Cenisom obuhvaćena su jedinstvenim regionalnim ski-pasom, što predstavlja pravu poslasticu za one željne stalnog istraživanja i sticanja novih iskustava.
Prvi izlet bio je realizovan na skijalištu La Norma, o čemu sam pisao ovde:
Za dan posle bio je predviđen odlazak u ski-centar Bonneval-sur-Arc, no zbog organizacionih problema došlo je do otkazivanja u poslednjem momentu.
To nama dvojici „naoštrenih“ na nove izazove i istraživanja nije nimalo „selo“, te smo odlučili da izlet realizujemo u sopstvenoj režiji.
Ustanovili smo da se autobuskom linijom S53 može doći do bilo kog sela ili ski-centra duž cele doline Maurienne, pa tako i do Bonnevala, koji je ujedno poslednja stanica na istočnoj strani maršrute.
Odmah da kažem, zbog onih koji bi se uputili na istu avanturu – radi se o običnom autobusu u koji se može ući samo u regularnoj obući, dok se ski-oprema odlaže u prtljažnik.
Ovo govorim preventivno, da ne bi neko došao u pancericama i „poljubio vrata“ autobusa.
Od našeg smeštaja do autobuske stanice kod mosta (Pont Le Folgoët) preko reke Arc bilo je potrebno podnošljivih pet minuta hoda, a autobus je bio nestvarno prazan tokom cele vožnje, koja je trajala oko pola sata.
Bonneval-sur-Arc je 20 km udaljen od „našeg“ Lanslebourga i oko 50 km od tunela Fréjus, koji je ujedno granica između Italije i Francuske.
Kao što rekoh, to je poslednja stanica autobuske linije i svojevrsni kraj puta – odatle nema dalje.
U stvari, ima, ali samo tokom nekoliko letnjih meseci, kada se sneg definitivno otopi sa puta preko najvišeg planinskog prevoja u Francuskoj – Col de l’Iseran (2.764 m), koji povezuje dolinu Maurienne sa dolinom Tarentaise, odnosno Bonneval i čuveni Val-d’Isère.
Iako je danas spektakularna ruta za bicikliste i motocikliste, put je izgrađen tek 1937. godine.
Pre toga, prelazak je bio moguć samo peške ili sa mazgama, i to uz ozbiljan rizik.
Zbog toga su sela s obe strane prevoja dugo živela gotovo izolovano, sa vrlo jakim lokalnim identitetom.
Autobus staje na dve tačke u Bonnevalu – u centru sela i na početku novog, turističkog dela, u relativnoj blizini skijališta.
Kažem relativnoj, jer od kancelarije lokalne turističke zajednice, u kojoj smo ostavili naše stvari (cipele i torbe), do najbliže stanice žičare (Vallonnet) ima 450 metara, što za hodanje u pancericama i nije neka sreća, no nismo imali izbora.
Da smo došli organizovanim prevozom ili sopstvenim automobilom, bilo bi lakše, jer je parking odmah uz pomenutu sedežnicu.
U prvom momentu, kada je saznao podatak o „samo“ 32 km staza, koliko ih ovo skijalište ima, moj Dario i nije bio za ovaj izlet, no na kraju dana i on i ja bili smo oduševljeni.
Sve staze bile su u perfektnom stanju, dobro „upeglane“ i održavane.
Kao i u slučaju Val Cenisa i La Norme, skijaške padine Bonnevala locirane su uglavnom na severnoj strani, što omogućava odlično skijanje i sa minimalnom količinom snega – postojeći se ne otapa tako lako, a pri niskim temperaturama rad topova za veštački sneg odvija se neometano.
Najniža tačka skijališta – pomenuta stanica žičare „Vallonnet“, kao i samo selo – nalazi se na 1.850 metara, dok je najviša tačka, izlazna stanica sedežnice 3000, upravo na toj visini – 3.000 metara.
Ovo je bez sumnje najviši položaj na kom smo ove sezone stali na skije i zaista smo imali sreće sa vremenom tog dana – sunčano, vedro i bez vetra, za apsolutno uživanje na najvećim visinama.
Upravo je taj vrh polazna tačka najzanimljivijih i najdinamičnijih staza – kombinacije crvenih „Aiglon“ i „Niverolle“, kao i crne „Tichodrome“.
„Aiglon“ je staza sa stalnim ritmom uspona i padova, široka i nepreviše zahtevna, što je čini posebno zanimljivom i veoma zabavnom za skijanje.
Gužve na stazama ne da nije bilo, nego je znalo da prođe i po pola sata da nekog sretnemo, bilo na stazi ili na žici.
Ne znam da li sam ikada to doživeo – bilo je pomalo „scary“ 😊
Kombinujući razne crvene i plave staze, moguće je bez pauze uraditi spust od vrha do podnožja. Nemam podatak kolika je to ukupna dužina, no visinska razlika je 1.150 metara, a vrhunski doživljaj je zagarantovan.
Osim plavom „Polo Boniface“, do podnožja se može stići i zelenom „Alouette“, koja je neverovatno maštovito kreirana, sa mnoštvom zabavnih elemenata – tuneli, reljefni zavoji, razne pokretne sekcije itd.
Deca sigurno ovde uživaju, no i meni, matorom, bilo je prilično zabavno 😊
Po mnogo čemu je ovo skijalište neobično, pa i po broju ugostiteljskih objekata.
Ako ne računamo one u samom mestu, u blizini početne stanice najniže sedežnice, na samim terenima postoji samo jedan bar/restoran, na visini od 2.050 metara.
Zamislite – na 32 km staza jedan lokal!
Ovim „majstorima“ sa balkanskih skijališta, koji za istu kilometražu drže prosek od deset kafana, ništa ne bi bilo jasno 😊
Mi smo našu pauzu napravili na piknik-odmorištu kod početne stanice „tanjira“ Lacs, na jednom divno osunčanom platou.
Koliko je bilo hladno ilustruje podatak da je čaj iz našeg sasvim solidnog termosa u međuvremenu poneo epitet „ledeni“ u bukvalnom smislu reči 😊
Na ovom odmorištu, koje predstavlja i svojevrsnu raskrsnicu na kojoj se opredeljujete za skijanje u nižim delovima ski-centra ili odlazak ka stazama podno najvišeg vrha (3.000 m), postoji i besplatan toalet.
Ukupan broj staza je 19 (2 crne, 5 crvenih, 7 plavih i 5 zelenih), a žičara 11 (3 sedežnice i 8 „tanjira“).
Bonneval se s punim pravom može opisati kao freeride skijalište, jer je praktično čitavo skijaško područje namenjeno upravo tom načinu skijanja. Moguće je spuštati se van uređenih staza kroz kuloare i snežna polja, izvoditi skokove, ali i upustiti se u duge, neprekinute spustove kroz šumu, koji se završavaju direktno na putu u samom mestu. Skijašima su, takođe, na raspolaganju snowpark i boardercross staza.
Osim alpskog skijanja, zimska ponuda u Bonnevalu obuhvata i planinarenje, hodanje na krpljama po snegu, nordijsko skijanje na uređenim cross-country stazama, kao i penjanje po ledenim stenama u blizini sela.
Naravno da će oni zahtevniji skijaši preskočiti i ovaj blog i Bonneval, no ovo skijalište je idealna destinacija za jednodnevni izlet ako ste, poput nas, stacionirani negde u blizini.
Za ljude koji žele da svoj zimski odmor, osim skijanjem, ispune i dodatnim turističkim sadržajima, Bonneval je nezaobilazna destinacija.
To je jedno od najlepših i najočuvanijih planinskih sela u Francuskoj, nastalo još tokom srednjeg veka.
Svoju autentičnost duguje pre svega tradicionalnoj arhitekturi – kamenim kućama sa drvenim balkonima i uskim uličicama koje deluju kao da su ostale netaknute vekovima.
Zbog očuvanog izgleda, Bonneval nosi i zvaničnu oznaku Les Plus Beaux Villages de France („Najlepša sela Francuske“).
Uprkos skromnoj veličini, selo ima snažan planinski karakter i mirnu, gotovo bezvremensku atmosferu.
Zimi odiše tišinom i autentičnim alpskim šarmom, dok leti postaje polazna tačka za planinare, bicikliste i ljubitelje prirode. Bonneval-sur-Arc nije mondensko mesto, već destinacija za one koji traže istinski dodir sa planinom, tradicijom i netaknutim pejzažima.
Naš plan je bio da, nakon završetka skijanja, sebe nagradimo za ovaj mali poduhvat lepim ručkom uz kratku šetnju kroz selo.
Otežavajući faktor bio je to što smo šetnju morali da realizujemo noseći stvari (skije i pancerice), ali alternativa nije postojala.
Ono što je bio veći problem, i na šta skrećem pažnju onima koji se u istom periodu nađu na istom mestu – od desetak restorana i picerija nijedna nije radila, a ako je i radila, nije bilo hrane u ponudi.
Na kraju, posle uzaludne pretrage, shvatio sam da je u selu primenjen „fazon“ iz Italije – ruča se do 14.30/15 h, večera se od 19 h, a između nema ničega ☹
Nama nije preostalo ništa drugo nego da „upecamo“ prvi naredni autobus i uputimo se ka našem Lanslebourgu, gde smo sa drugarima ručak pretvorili u večeru koja se pamti.
Bonneval-sur-Arc je mesto koje možda ne osvaja na prvu brojkama i kilometrima staza, ali to nadoknađuje autentičnošću, tišinom i osećajem da ste na kraju puta – tamo gde skijanje još uvek znači čisto uživanje, a planina ima poslednju reč. Za nas, to je bio izlet koji se pamti i kome bismo se bez razmišljanja vratili.
