by Domaćin našeg ovogodišnjeg zimovanja bila je čarobna dolina Haute Maurienne u Savojskim Alpima na zapadu Francuske.
Detaljnu priču o tome možete pročitati ovde:
Naziv ski-centra je Val Cenis, što je ujedno i ime opštine koju čini pet šarmantnih alpskih sela: Bramans, Sollières-Sardières, Termignon, Lanslebourg-Mont-Cenis i Lanslevillard. Mi smo bili smešteni u Lanslebourgu, a pristup skijalištu je moguć i iz Lanslevillarda i Termignona.
Termignon, glavni „junak“ ovog bloga, udaljen je oko 25 km od tunela Fréjus i italijansko-francuske granice, a od početka doline Haute Maurienne i gradića Modane desetak kilometara manje. Ova dolina, kroz koju celom dužinom (oko 50 km) protiče rečica Arc, biće jedan od domaćina narednih Zimskih olimpijskih igara 2030. godine.
Sela opštine Val Cenis međusobno su povezana autobuskim linijama (najčešće S53), dok su tri „skijaška“ sela dodatno uvezana ski-shuttle busevima.
Termignon je tipično alpsko selo, nalik mnogim drugim – na prvi pogled bez nečega naročito upečatljivog što bi se moralo videti ili doživeti.
Pa zašto onda pišem ovaj blog?
Zato što sam osetio potrebu da zabeležim i podelim jedinstven doživljaj predivne zimske večeri, čija me je atmosfera vratila u neka srećnija i jednostavnija vremena.
Činjenica da sneg u januaru veje u Alpima, a selo može biti mirno, tiho i lišeno masovnog turizma – a da to danas predstavlja iskustvo za pamćenje – sama po sebi govori mnogo o vremenu u kojem živimo.
Termignon leži na 1.300 metara nadmorske visine i najniži je od tri „skijaška“ sela. Skijaške padine i samo selo okrenuti su prema severozapadu i zapadu, pa tokom dana primaju najviše sunčevih zraka. Posledica toga bili su neverovatni prizori prvih par dana našeg boravka – celo selo i dolina bez snega, a samo jedna bela padina koja opstaje zahvaljujući niskim temperaturama i upornom radu snežnih topova.
Potpuno drugačija slika bila je kada smo, nakon tri dana intenzivnih snežnih padavina, prošli kroz Termignon na povratku ka Balkanu. Ovo je najistureniji deo skijaškog centra Val Cenis – krajnji (ili početni, zavisi iz kog pravca se gleda) segment doline. Za spoj na ostale delove skijališta koristi se četvorosednica Girade, a uz nju su još dva „tanjira“ i zelena staza Petits Loups, idealna za početnike i povratak skijaša smeštenih u samom Termignonu.
Odmah uz žičare i stazu nalazi se niz hotela i apartmanskih zgrada, a mi smo tokom skijaških pauza u dva navrata uživali u kafiću-piceriji Le P’tit Escale. Idealna pozicija, pristojne cene, odlična ponuda i neverovatno gostoprimstvo nasmejanih domaćina.
Ovaj turistički deo Termignona od starog sela odvojen je rečicom Arc, a spojeni su mostićem sa drvenom nadstrešnicom za pešake, koja je te snežne večeri delovala romantično i fotogenično.
Koliko je malo selo, dovoljno govori podatak da je na poslednjem popisu imalo tek 374 stanovnika. Tokom našeg jednosatnog lutanja ulicama sreli smo samo jednog čoveka – izašao je da očisti sneg, dok su ostali čekali jutro.
U centru sela nalaze se još jedan hotel, zgrada mesne uprave, turistički ofis, nekoliko prodavnica i autobusko stajalište. Vožnja od Lanslebourga trajala je nešto više od 10 minuta – razdaljina jeste samo 5 km, ali prevoj između sela prolazi se sporo, posebno kada sneg naveje.
Kao i u svakom selu, glavna građevina je crkva – ovde Église Notre-Dame-de-l’Assomption, crkva Uznesenja Device Marije, potiče iz 17. veka, perioda kada je u Savoji cvetala verska umetnost. Iako je verovatno postojala starija srednjovekovna crkva, sadašnja je podignuta ili temeljno obnovljena u baroknom stilu, karakterističnom za alpske oblasti tog vremena. U maloj planinskoj zajednici crkva je bila srce duhovnog i društvenog života – mesto okupljanja, proslava i simbol identiteta sela.
Do crkve smo došli prelazeći još jedan mostić, ovaj put preko rečice Doron de Termignon – tako malo selo, a čak dve reke! Šetnja polumračnim uličicama, uz škripu sveže napadalog snega pod čizmama, vraćala nas je u davno prohujala vremena.
Stare kuće, sa masivnim kamenom u prizemlju i drvenim spratovima, podsećaju na nekadašnje duge, hladne zime – prizemlje je služilo kao štala, čija je toplota grejala drveni sprat iznad, a veliki krovovi sa blagim nagibom zadržavali su sneg kao prirodnu izolaciju. Leti su ljudi kosili seno, napasali stoku i popravljali kuće, dok su zimi radili kućne poslove i molili se da lavina ne zatrpa selo.
Naše veče u Termignonu bilo je posebno mirno i spokojno, stanovnici su se , poput svojih predaka ušuškali i svoje kuće i čekali da mećava prođe.
Nakon obilne porcije pasulja u apartmanu, pronašli smo predah u preslatkom lokalu Le Petite Ferme, skrivenom u gotovo nestvarnoj, zavejanoj uličici.
Topao, pet-friendly ambijent, francusko pivo u ruci, nasmejani domaćini i gosti koji pričaju na raznim jezicima, dok sneg meko pada napolju – naizgled obično veče koje ćemo dugo pamtiti, spokojna atmosfera idealna za one koji žele odmor u miru, daleko od gužve.
Čak je i povratak u „naše malo mesto“ bio neuobičajen – autobus nije stigao na vreme, ali prvi naišli kombi sa dvoje veselo raspoloženih Francuza odmah nas je povezao.
Srećno i veselo smo se vratili, noseći sa sobom uspomene na jedno čarobno veče.
I možda upravo u takvim tihim, neplaniranim trenucima, daleko od velikih atrakcija i užurbanosti sveta, putovanja dobijaju svoj najdublji smisao.
